ЕМИР КУСТУРИЦА – ЈЕДАН ЧОВЈЕК, А ПУНО КОНТРОВЕРЗИ
Поштовани суграђани, ево нас опет, са новим текстом.
Наиме, ових дана, а нарочито послије неуспјелог концерта) на нашој страници отворила се права полемика око лика и дјела главног локалног лидера СНСД-а – Емира Кустурице. Највише коментара односило се на његово српство, крштење и приступање православној вјери, односно колико је све то учињено из стварних осјећања, а колико из интереса. Ми као страница “Захвални Вишеграђани” уопште не желимо да овај пут намећемо своје мишљење, нити нам пада на памет да покушамо оспорити сам чин његовог крштења који се, како многи рекоше, десио 2005. године у манастиру Савина, на Светог Ђорђа.
Наш циљ у овом тексту је сасвим други. Пошто смо, као редакција странице, добили на десетине захтјева да поново објавимо причу „Потковани Расим”, који изгледа још увијек многи нису прочитали, ми смо ријешили, без икаквих субјективних коментара од стране редакције, једноставно да вам осликамо Емира Кустурицу из његових ранијих наступа и упоредимо са наступима садашњег Емира Кустурице. Сваком неутралном читаоцу сигурно ће одмах запасти за око разлике, односно потпуни контраст, у ранијим мишљењима, наступима и изјавама Емира Кустурице и ових сада.
Прича „Потковани Расим” је текст, у којем је Емир изнио своје извињење и покајање пред муслиманским народом – што га више не брани и не заступа, што се не бори још жешће у његовој праведној борби за ослобођење од брадоња са планине (Срба и четника). Поменути текст тренутно представља највећи терет Емиру Кустурици, због приче и политике коју сада води и игром случаја, баш у моменту када се води полемика на нашој страници око локалне власти гдје Кустурица, увелико, постаје главни предмет коментара и “Слободна Босна” је избацила причу „Потковани Расим” од Е. Кустурице, објављену у “Ослобођењу” 1993. године, с тим што “Слободној Босни” није била повод некаква локална страначка борба из Вишеграда, него говор Емира Кустурице у Бања Луци.
С обзиром да је свима добро познат говор Емира Кустурице на Свечаној академији у дворани “Борик” поводом обиљежавања Дана републике Српске (9. јануара) и да га не бисмо непотребно понављали, сада ћемо, по ко зна који пут, објавити причу „Потковани Расим”, који је Кустурица написао, а објавило сарајевско “Ослобођење” 1993. године (а сада поново потенцирала “Слободна Босна”) када се на овим просторима водила немилосрдна борба за опстанак и одбрану српског народа у Босни и Херцеговини.
Позивамо све заинтересоване, који су од нас тражили да објавимо овај текст, а и све Вишеграђане који имају било какве недоумице, или до сада нису знали за ове детаље, да пажљиво прочитају овај текст и сами донесу свој закључак. Биће нам драго ако на овај начин, напокон, допринесемо томе да се већ једном разбије фама о два лица Емира Кустурице – оном у рату, када смо крвљу стварали и бранили своју отаџбину и овом у послијератном времену.
Један човјек, а пуно контроверзи! Надамо се да ће ваши коментари помоћи да се те контроверзе ријеше.
„ПОТКОВАНИ РАСИМ“
Све чешће, у бесаним ноћима, пред мене излази слика коју сам не тако давно видио на сарајевском аеродрому. Чекајући мајку угледао сам велику групу људи. Међу њима истицао се један високи горштак заразнога осмијеха, скидао је чулах са главе, гладио се по остацима сиједе косе…све док из свјетине није дотрчало неко дијете и загрлило га. Дедо срећан што је жив, а унук што му се дедо вратио из далеке Мекке, са хаџилука. Плакали су заједно и грабили према излазу. Гледао сам за њима, суза ми је кренула низ лице и као што тада нисам знао зашто сам заплакао, не знам ни данас док сједим на амстердамском аеродрому. Четири године касније сједим и чекам авион, тумарајући свијетом са својим новим филмом, нема нити једног путника у чије лице не загледам и поредим с лицима вољених људи из Сарајева. Поново ми суза крену, сада из сасвим другог разлога… У Амстердаму сам срео Расима из Лопара. Човјек, рудар којег су четници издвојили из групе рудара, свезали и потковали…
У слици сретног загрљаја ђеда и унука који се враћа са великог путовања, гледао сам радост, а слика Расима из Лопара потресла ме снагом најјачег земљотреса. Ту нема суза….његово збуњено, благо лице као да ме још блажим очима пита ЗАШТО? Не могу да му одговорим, само видим испред себе слике страдалника Босне. Наједном, као код тужних очију кипа, предамном срушиле су се све моје политичке илузије. Од тог момента све што будем видио и чуо имаће другу вриједност…Пред поштованим Расимом, човјек који ме гледао очима мученика, клонула је моја душа и знао сам да ћу пред њим клецати као пред узвишеној светости.
Ноћима, ево послије сусрета са Расимом, одгонетам тајне, расплићем властите мисли, баш као што ми је мати, кад сам био мали, расплитала џемпер пред зиму да ми саплете нови. Питам се полушапатом како је било могуће да сам своје ђетињство, културу којој припадам, граду који је мој град, поистовијетио са политичарима које не поштујем и како је могуће да нисам реаговао жестином…
Када је почео рат у БиХ мој глас се чуо, али чини ми се губио у буци ствараној са свих страна. А, ја згађен од политичара с којима не бих дијелио ни кафану, а камоли републику, згађен новинарима који су каљали моју фамилију, ђецу ми називали копиладима, а супругу курвом, покојног оца шпијуном….ја сам од тих људи који су чинили шуму, обневидио, умукнуо и као какав Дон Кихот наставио водити приватни рат, а људи из Сарајева страдавали су из дана у дан. Да ли је могуће да сам због људи који су ширили лажи о мени, потиснуо слику свог ђетињства, свога града, својих вољених људи? Није ми било довољно да гледам ЦНН, јер како се види, а то сам већ писао, Европа само супервизира злочине по Босни.
Требало ми је да видим мученика Расима из логора и да емоционално прегорим и заборавим све политике и историје свијета…требало ми је да видим благе очи које питају – зашто Емире – и да схватим да нема те историје и предисторије која може да оправда поткивање живог човјека.
То сви знају, али Расимово лице казује бол свих страдања у Босни…
И док тумарам свијетом, босанске Муслимане убијају не као сезонске бераче памука, него само зато што су Муслимани. Знам да страдају и други, али сигурно Муслимани највише. Тумарам тако свијетом, носим свој посљедњи филм са собом и големи чемер у души. Помирен са смрћу говорим и пишем од срца…..
И док тумарам свијетом, босанске Муслимане убијају не као сезонске бераче памука, него само зато што су Муслимани. Знам да страдају и други, али сигурно Муслимани највише. Тумарам тако свијетом, носим свој посљедњи филм са собом и големи чемер у души. Помирен са смрћу говорим и пишем од срца…..
Емир Кустурица, 24.марта 1993. године.
С поштовањем, страница „Захвални Вишеграђани“.
