ГДЈЕ ЈЕ БИО МИЛОРАД ДОДИК И ШТА ЈЕ РАДИО У РАТУ У БОСНИ

Поштовани суграђани, појачано "србовање" у Републици Српској и враћање на деведесете кренуло је како је СНСД-ова политичка групација изгубила позиције у Савјету министара и када је декларативно започет процес борбе против криминала. Тако смо, скоро свакодневно, свједоци лажног патриотизма Милорада Додика, који, покушавајући да по ко зна који пут изманипулише напаћеним српским народом, лаже народ и диже три прста, само да би пажњу народа одвратио од свог безобразног понашања и криминала, у чему му свесрдно помаже јавни сервис РТРС, који на све начине велича "лик и дјело великог вође", а ми вам у наставку преносимо само дио ратних игрица „великог Србина“ - Милорада Додика.

Милорад Додик је по основу учешћа у рату, као народни посланик, добио бенефицирани радни стаж, као и било који прашинар, који је четири године носао главу у торби по босанскохерцеговачким вукојебинама. Са малом разликом, што су многи прашинари изгубили своје главе или дочекали Дејтон као инвалиди, док је Додик завршетак рата дочекао као угледни привредник и политички радник, има једна ствар око које се слажу и најокорелији исламски фундаменталиста из централне Босне и предсједник Републике Српске, Милорад Додик, а то је да је најбољи борац војске РС-онај кога нема.

Разлози дезинтеграције и жеље да се поништи постојање борачке популације у РС, донекле се разликују код Додика и код просјечног фундаменталисте, али овом приликом ћемо о Додиковим проблемима. Наиме, непостојећи борац војске Српске је у Милорадовим очима нешто попут мртве поп звијезде. Пуно пропаганде велики тиражи, а у њих не треба ништа улагати, нити им треба плаћати тантијеме.

Свједоци смо да свакодневно, али буквално свакодневно, на ентитетском РТРС-у, можемо видјети разноразне парастосе, паљење свијећа, подизање споменика, а све у помен палим и несталим борцима. Ова некрофилско-пијететичка пропаганда је појачана у посљедње двије године. ТВ пријемници су загушени тамјаном, поповима, нарицањем жена у црном и сличним модалитетима постхумног жаљења.

Међутим, ова оплакивања постала су ствар пуког протокола, а мртви су поодавно у очима владајућег естаблишмента тек пуке манифестационе бројке. Туга се, некако ретроактивно, појачава. А то је нездраво. ,,Опростити можемо, али заборавити нећемо“, мантра се са медијских узвисина. Ова рудиментирана синтагма је у нашег плебса доведена на ниво најинтелигентније и најпаметније умотворине, о којој нико и не расправља, нити сумња. Ко ће рећи пуку да је заборављање природни процес оздрављења повријеђене јединке? Ко ће рећи да је мантрање о мржњи и злочину и његово преношење са кољена на кољено, заправо удесеторостручавање те исте мржње? Заправо, нема ко. Али, у свој тој причи, има једна тема коју Милорад Додик никако не воли. То су преживјели борци и породице погинулих и несталих војника РС. А то је, донекле, и логично. Милорад Додик је човјек који нема никакве емпатије са овим категоријама друштва. Он, наиме, није учесник рата. Тако и сам каже, а тако каже и његов најновији најбољи пријатељ Емир Кустурица.

У свом посљедњем интервјуу ингениозног назива ,,Није лако бити Србин“, Кустурица каже како се власти у Сарајеву буне и противе изградњи његових кулиса за нови филм, у народу знаних као Андрићград. Емир-Немања наводи:
,,Они не признају мир и нису задовољни консеквенцама рата. Они још призивају неке који би још могли да буду криви, а не само ови који су позатварани. Мој одговор је да ни Миле Додик, ни ја нисмо ратовали. Ја сам снимао филмове, а он је био у дубокој опозицији и могао је живот да изгуби због тога.”

За Кустурицу знамо да је филмовао и србовао по Паризу, Њујорку, Београду и тако билдао своје унутрашње национално биће, док је народ гинуо по Босни и Херцеговини.

Али, шта ћемо са Милорадом Додиком? Како Куста рече, Миле је дјеловао у дубокој опозицији и страховао за свој живот. Наравно, као и сваки велики умјетник и Емир је склон хиперболисању.

Нити је Миле био у ефикасној опозицији, нити је страховао за свој живот. Барем не од неког политичког или ратничког метка. Прије ће бити да га је могао закачити какав шверцерски гелер, али то је већ други пар рукава. Његово политичко дјеловање се сводило на украс, којим је Српска показивала свијету како постоје демократски плуралистички привјесци.
Е, сад, ту настаје проблем. Милорад Додик је по основу учешћа у рату, као народни посланик, добио бенефицирани радни стаж, као и било који прашинар, који је четири године носао главу у торби по босанскохерцеговачким вукојебинама. Са малом разликом што су многи прашинари изгубили своје главе или дочекали Дејтон као инвалиди, док је Додик завршетак рата дочекао као ,,угледни привредник” и политички радник. Читај – тајкун склон власти.

Заправо, од самог почетка рата, Додик није могао коегзистирати са борцима и борачком популацијом. Они су били само сметња у реализовању његових пословно-шверцерских тактика гомилања капитала. Као бизнисмен, Додик је одувијек знао да у сваком рату биједа даје синове, а газда волове. Како је већ био газда, било му је мрско што је морао дати гладној војсци покојег вола (шлепер). Јер, шлепер, пун високоакцизне робе није мала ствар. И вриједио је у рату више од неколико десетина синова. Али, таква су времена била, па је и Додик пикслу морао неком давати. Мада, и даље одлучно одбацује све тврдње да се у рату бавио шверцом и да је био близак режиму Слободана Милошевића

Председник Републике Српске Милорад Додик учествовао је у препродаји нафтних деривата за вријеме рата у БиХ. Нису ријетки случајеви последњих година да Милорад Додик устврди да је био припадник Војске Републике Српске, те да је дао свој пуни допринос стварању РС и на тај начин. При том Додик одлучно одбацује све тврдње да се у рату бавио шверцом и да је био близак режиму Слободана Милошевића и његовим кључним људима, као што је Михаљ Кертес, некадашњи свемоћни шеф Царина бивше СРЈ.

Међутим, уговори о увозу нафте потпуно демантују ове Додикове тврдње и свједоче да се он итекако бавио спекулацијама са горивом, наводи се. Штавише, Додик је имао фирму у Темишвару у Румунији (као и већина српских „бораца”), преко које је увезао хиљаде тона нафте (дизел Д2) у РС, СРЈ и некадашњу Републику Српску Крајину. Потврђује то и уговор, потписан 23.03.1994. године између фирме „Сигнус” Софија (Бугарска), као продавца нафте, и фирме „Врбас” из Темишвара (Румунија), коју заступа Милорад Додик, купац деривата.Предмет уговора је 12 000 тона Д2 дизела, а цијена права ситница – 4.800.000 долара, односно 400 долара по тони. Додик је са Бугарима договорио да се нафта плати у доларима и то преко банке, што је и учињено. Уговор је потписао Додик. Уговор има и два Анекса, а једним од њих се прецизира да је мјесто испоруке Лука Бар, тадашња СРЈ, а други се односи на банковни рачун продавца. Анекси су потписани 29.03.1994. и 23.04.1994. године.

Након потписивања анекса, Комерцијална банка из Београда обавјештава Софија банку и фирму „Сигнус” из Бугарске (27.04.1994. године) да је Додикова фирма „Врбас” – „квалитетна и да је у поступку издавање гаранције за посао”.

Тада је на челу Комерцијалне банке био Љубомир Михајловић, Милошевићева десна рука за финансије. Гаранција је издата, што потврђују документи који се односе на плаћање провизије од 2 одсто, а 28.04.1994. године нафта је кренула за луку Бар. Нафта је била руска. Када је стигла на ове просторе, њена цијена је била 4 ДЕМ (тадашње немачке марке) по литри. Једноставном рачунском операцијом дође се до резултата који каже да је Додик на овом контингенту тада зарадио неколико десетина милиона марака. Немогуће је прецизно утврдити зараду, јер је један дио нафте продат на територији тадашње СРЈ, гдје је њена цијена била нижа него у ратним подручјима РС и некадашње РСК. Наравно, није он једини био у овом послу, постојао је читав ланац, али ови документи свједоче да Додик не говори истину о свом ратном ангажману. Уз то, послове оволике вриједности није могао радити без подршке режима Слободана Милошевића, односно без одобрења Михаља Кертеса. Треба знати да је Додик у то вријеме био веома близак и са Бориславом Микелићем, премијером сада непостојеће РСК. Наравно, Додик је сву ову нафту увезао и распродао због патриотизма.

Рекло би се да „највеће патриоте одбраном" српства и Републике Српске праве себи штит ,чак и од нечије помисли да су своје огромно богатство створили криминалом, а чињеница је да је Милорад Додик увијек мјерио патриотизам у некој стабилној валути и количини новца који му србовање може донијети. Но, ничија није горјела до вијека, свему ће истећи рок трајања, па и Милораду Додику! Живи били, па видјели!

Поштовани суграђани, уколико желите потпуно тачне и провјерене вијести, останите са нама до нашег новог објављивања.
С поштовањем, страница „Захвални Вишеграђани“!